Kupovina i prodaja firmi je proces koji se poslednjih 20 godina intenzivno odvija u Srbiji. Sama kupovina može se izvršiti na više načina gde glavnu podelu možemo napraviti između kupovine javnih i privatnih firmi. Dok se kupovina javnih (državnih) firmi vezuje uglavnom za postupak privatizacije koji je nastupio kao posledica tranzicije iz socijalističkog u liberalno kapitalistički sistem koji se i danas odvija, u nešto manjoj meri, ono što je kod nas pravilo jeste prodaja privatnih firmi. U tom pogledu u ovom članku pružamo ključne informacije o različitim modalitetima i načinima prodaje i kupovine firme i sveobuhvatan vodič kako bi vaša transakcija bila uspešno realizovana i odobrena od strane nadležnih institucija.
Uvod u M&A u Srbiji
Kao što je opšte poznato, u Srbiji se kao najčešća pravna forma za poslovanje koristi društvo za ograničenom odgovornošću zbog čega se u ovom članku fokusiramo na prodaju ovih firmi. Možete pročitati i naš tekst o uslovima za osnivanje firme DOO.
Sama kupovina odnosno prodaja firme može da se izvrši na nekoliko načina. Kao dva glavna načina za kupovinu firmi koja izdvajamo jesu kupovina udela odnosno kupovina imovine firme.
Razlike između kupovine udela ili imovine
Kupovina udela podrazumeva sticanje dela vlasništva u ciljnom društvu a samim tim i indirektno sticanje njegovog poslovanja, imovine i prava. Sticanjem udela u ciljnoj firmi, kupac automatski indirektno stiče poslove, imovinu, prava, obaveze i obaveze ciljne firme. Posledica navedenog jeste ta što prenosilac udela solidarno odgovara sa sticaocem udela za obaveze prema društvu po osnovu svog neuplaćenog odnosno neunetog uloga u osnovni kapital društva, kao i za obavezu dodatnih uplata u pogledu tog udela, prema stanju na dan prenosa udela. Dodatno, pravne radnje preduzete prema ili od strane prenosioca udela pre registracije prenosa udela u skladu sa zakonom o registraciji u pogledu tog udela ili odnosa u društvu, smatraju se radnjama preduzetim prema, odnosno od strane sticaoca udela, osim ako je to nespojivo sa prirodom preduzete pravne radnje.
U slučaju kupovine imovine firme, kupac može „izabrati“ imovinu za koju je zainteresovan i izbeći sticanje imovine prodavca koja mu nije potrebna odnosno onu koja je opterećena određenim teretima. Samim tim može se reći da je kupovina imovine načelno „bezbednija“ za kupca s obzirom da ne stiče celokupnu imovinu prenosioca već vrši takozvani „chery picking“ odnosno odabir onoga što mu zapravo odgovara a na osnovu detaljno izvršenog due diligence-a. Međutim treba imati u vidu da Zakon o obligacionim odnosima propisuje da lice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive. Samim tim, sticalac ostaje odgovoran za predmetnu imovinu i nije moguće ograničenje ove odgovornosti sticaoca. Ovo pravilo se ne primenjuje na prenose imovine u stečajnim i izvršnim postupcima, gde se imovina može steći bez obaveza i tereta.
Ključne razlike između kupovine udela odnosno imovine
Iako svaka kupovina odnosno prodaja firme predstavlja slučaj za sebe, opšte je pravilo da je kupovina udela jednostavnija i zahteva manje dokumentacije nego ugovor o prenosu imovine firme.
U slučaju kupovine firme, postupak se posle sprovedenog due diligence-a završava na dan registracije prenosa udela. Prenos udela vrši se na osnovu ugovora o prenosu udela za koji je predviđeno da mora biti overen kod nadležnog javnog beležnika, ali se po pravilu vrši prosta overa odnosno overa potpisa.
S druge strane, u slučaju kupovine imovine društva, sam ugovor o prenosu udela zahteva detaljnu identifikaciju različite imovine koja se kupuje i prenosi i često zahteva pripremanje više odvojenih ugovora s obzirom da se na različitu imovinu primenjuju i različita pravila prava svojinu. Na primer, za prenos nepokretnosti je potrebna solemnizacija ugovora o prenosu prava svojine na nepokretnosti kao i pojedinačna registracija svake prenete nepokretnosti pred nadležnim katastrom nepokretnosti (što može biti dugotrajan proces). Pored toga, ukoliko se želi izvršiti ustupanje ugovora kao imovinske celine društva, po pravilu se zahteva saglasnost druge ugovorne strane što predmetnu transakciju čini dodatno neizvesnom.
Posledica navedene razlike jeste i da su troškovi po pravilu manji prilikom prenosa udela nego prodaje imovine firme. Tako na primer, u slučaju ugovora o prenosu udela iznos takse koji se plaća za overu potpisa je fiksni i simboličan (bez obzira na vrednost udela koji se prenosi) dok se u slučaju prenosa imovine javnobeležnička taksa zasniva se na vrednosti imovine koja se prenosi i zbog čega može biti znatno visoka.
Da li postoje ograničenja u kupovini udela za strance
Uopšteno govoreći, srpsko tržište je otvoreno i dostupno stranim fizičkim i pravnim licima, koji mogu da kupuju udele u osnovanim firmama pod istim uslovima kao i fizička ili pravna lica u Srbiji.
Međutim, od navedenog pravila postoje i izuzeci a koji se primenjuju na pojedine industrije (na primer, vojna industrija, igre na sreću, finansijski sektor, energetika i sl.).
Pregled Procesa M&A: Od Pregovora do Realizacije
Sam proces kupovine firme, bilo da se vrši u formi kupovine udela ili imovine, jeste dugotrajan i zahteva angažovanje stručnih konsultanata kako advokata koji se bave M&A transakcijama tako i finansijskih konsultanata u pogledu procene same cene. Sama procedura nije zakonski definisana ali se kroz praksu definisalo nekoliko koraka koji se po pravilu spovode kako bi se realizovala transakcije:
Pismo o namerama
Pismo o namerama koje se još naziva i memorandum o razumevanju često je inicijalni akt kojim se ispituje postojanje interesa za kupovinu firme. Samo pismo nema zakonom predviđenu formu ali ono po pravilu sadrži glavne tačke predmetne transakcije kao npr:
• Ugovorne strane.
• Predmet buduće prodaje (udeli odnosno imovina)
• Cenu odnosno način njen način obračuna;
• Uslovi, vremenski okvir i druge glavne specifičnosti transakcije.
Pisma o namerama po pravilu slede pre samih pregovora, predstavljaju okvir za pregovore ali su kao takva po pravilu neobavezujuća za potencijalne ugovorne strane.
Ugovori o ekskluzivnosti
Ugovor o ekskluzivnosti je ugovor zaključen između prenosioca i potencijalnog kupca, koji kupcu daju ekskluzivitet za kupovinu udela ili imovine u određenom periodu. Za razliku od pisma o namerama ovi ugovori su obavezujući, a njihovo kršenje može dovesti do zahteva za isplatu prethodno predviđene ugovorne kazne ili do pokretanja postupka za naknadu štete.
Ugovori o poverljivosti
Ugovor o poverljivosti (NDA) je ugovor zaključen između strana u transakciji u njenim početnim fazama, kako bi se sprečilo curenje poverljivih informacija o transakciji i/ili stranama javnosti ili trećim licima. Ovi ugovori mogu biti sačinjeni kao ugovori koji nameću obaveze i prodavcu i kupcu, ili samo kupcu. Kršenje ovih sporazuma može izazvati odgovornost za štetu odnosno isplatu ugovorne kazne.
Sve prethodno navedene faze predstavljaju inicijalne faze za ulazak u postupak izrade due diligence-a firme i pripreme ugovora o prenosu udela odnosno ugovora o prenosu imovine firme.
Due Diligence i Usaglašenost poslovanja
Due diligence suštinski predstavlja detaljnu analizu firme koja pomaže kupcu prilikom donošenja poslovnih odluka, a pre svega da li da zaključi transakciju i kako da odredi cenu. Postoje različite vrste due diligence-a, a najčešći su pravni i finansijski due diligence. Pravni due diligence predstavlja pravnu analizu celokupnog poslovanja firme, njenih prava i obaveza, ugovora, imovine i slično, a kako bi kupac imao jasne informacije o pravnom stanju firme, odnosno njenih prava i obaveza, odnosno koji su rizici koje na sebe preuzima kupovinom firme.
Zbog svega navedenog, jako je bitno da firme redovno vrše usklađivanje svog poslovanja sa pravnim propisima jer neuredna pravna dokumentacije lako može da odbije potencijalnog kupca ili investitora i pored uspešnog finansijskog rezultata vaše firme.
Faze u izradi due diligence-a
Due diligence se obično obavlja u više faza, uključujući:
- Pregled i analiza dokumentacije;
- Postavljanje pitanja i analiza datih odgovora datih u procesu due diligence;
- Izrada izveštaja o due diligence-u.
Pregled dužne pažnje generalno uključuje analizu sledećih pitanja:
- Opšta korporativna pitanja;
- Usklađenost sa propisima i pitanja licenciranja, uključujući pitanja zaštite životne sredine, carine i podataka;
- Pitanja konkurencije i državne pomoći;
- Materijalni i finansijski ugovori i aranžmani;
- Pitanja u vezi radno-pravnih odnosa;
- Obezbeđenje
- Pitanja intelektualne svojine
- Prava svojine na nepokretnostima.
Novi trendovi u izradi due diligence-a
U poslednje vreme primetan je trend izrade due diligence-a ograničenog obima. Potencijalni kupci su često zainteresovani isključivo za ključne delove poslovanja određene firme i stoga zahtevaju samo pokriće samo određenih pravnih oblasti u okviru due diligence-a. To je najčešće u slučajevima kada se radi o kupovini određene imovine firme ili samo dela firme uz primene statusne promene izdvajanja.
Ugovor o prenosu udela odnosno imovine
Ugovor o prenosu udela prestavlja osnov za prodaju udela u firmi. Kao što smo ranije već naveli po pravilu predmetni ugovor mora biti u pisanoj formi a potpisi moraju biti overeni od strane javnog beležnika. U slučaju da se radi o Ugovoru o prenosu imovine u tom pogledu predmetna forma zavisi pre svega od vrste imovine koja se prenosi.
Međutim, da bi došlo do prenosa udela ugovor nije dovoljan već je potrebno da se navedeni prenos registruje u Agenciji za privredne registre a danom registracije zapravo dolazi do prenosa udela. S obzirom da je Zakon o privrednim društvima propisuje da udeo se prenosi ugovorom u pisanoj formi sa overenim potpisima prenosioca i sticaoca znači da se predmetni ugovor ne može zaključiti u elektronskoj formi ali verujemo da će i ovo rešenje biti predmet budućih izmena zakona.
U slučaju zaključenja ugovora o prenosu imovine firme, od vrste same imovine zavisi i da li se prava stiču momentom zaključenja ugovora ili upisa u odgovarajući registar.
Ograničenja i Odobrenja transakcije
Prilikom zaključenja Ugovora o prenosu ugovora potrebno je često dobiti određena odobrenja odnosno prevazići ograničenja koja važe prilikom prenosa udela firme. Sva ograničenja možemo podeliti na regulatorna, gde se traži saglasni državnih organa i pojedinim institucijama (vojinim, bankarstvo i sl.), saglasnost trećih lica a koja proizilazi najčešće iz Ugovora o osnivanju odnosno Ugovora između osnivača kao i ona koja se tiču ograničenja vezanim za pravo konkurencije.
Odobrenje trećih lica
Kao što smo ranije naveli prenos udela odnosno imovine jeste slobodan. Međutim to ne znači da ne mogu postojati određena ograničenja koje su previđena osnivačkim ili drugim aktom. U pogledu ograničenja koja zavise od odobrenja trećih lica možemo razlikovati korporativna i ugovorna odobrenja.
Korporativna odobrenja
Tako po pravilu se podrazumeva na suvlasnici imaju pravo preče kupovine u odnosu na treća lica što znači da prodavac udeo mora prvo ponuditi članovima unutar društva pod istim uslovima kao I trećem licu pa tek ukoliko oni odbiju zaključenje ugovora onda može ugovor zaključiti sa trećim licem.
Takođe može se predvideti i obaveza davanja saglasnosti društva na prenos udela ili pak pravo društva da umesto saglasnosti odredi budućeg kupca društva. Upravo due diligence analize koju rade advokati koji imaju iskustva u ovim transakcijama, treba da utvrde mogućnost i način kupovine firme.
Ugovorne saglasnosti
Po pravilu poverioci firme nemaju nemaju nikakva prava niti moraju biti obavešteni u slučaju prodaje udela odnosno imovine osim ukoliko pojedinačnim ugovorima ne predviđa drugačije. Međutim, za prenos ugovora ili obaveza u slučaju prodaje imovine firme potrebna je saglasnost druge ugovorne strane za ustupanje ugovora ili prava odnosno obaveštenje dužnika za ustupanje potraživanja.
Odobrenje Komisije za zaštitu konkurencije
Pravo konkurencije je skup pravnih pravila kojim se obezbeđuje da privredni subjekti koji posluju i takmiče se na slobodnom tržištu ne organičavaju konkurenciju i time onemogućavaju odvijanje normalnih tržišnih tokova koji se zasnivaju na principima ponude i traženje. Samim tim Komisija kontroliše transakcije i odobrava ih na način na koji je to predviđeno Zakonom o zaštiti konkurencije.
Transakcija mora biti prijavljena Komisiji za zaštitu konkurencije ako se kvalifikuje kao “koncentracija” u skladu sa Zakonom o zaštiti konkurencije. Samim tim, prema navedenom zakonu koncentracija učesnika na tržištu nastaje u slučaju:
1) spajanja i drugih statusnih promena u kojima dolazi do pripajanja učesnika na tržištu u smislu zakona kojim se uređuje položaj privrednih društava;
2) sticanja od strane jednog ili više učesnika na tržištu, neposredne ili posredne kontrole nad drugim učesnikom na tržištu ili više učesnika na tržištu, ili delom, odnosno delovima drugih učesnika na tržištu, koji mogu predstavljati samostalnu poslovnu celinu;
3) zajedničkog ulaganja od strane dva ili više učesnika na tržištu u cilju stvaranja novog učesnika na tržištu ili sticanja zajedničke kontrole nad postojećim učesnikom na tržištu, koji posluje na dugoročnoj osnovi i ima sve funkcije nezavisnog učesnika na tržištu.
Smatraće se jednom koncentracijom dve ili više transakcija između istih učesnika na tržištu, izvršenih u vremenskom periodu kraćem od dve godine, pri čemu se kao vreme njenog nastanka uzima dan izvršenja poslednje transakcije.
Postoje i posebni slučajevi koji se ne kvalifikuju kao koncentracije u skladu sa Zakonom o zaštiti konkurencije kao što su slučajevi koji uključuju banke, druge investicione organizacije i investicione fondove.
Koncentracija pored navedenih slučajeva postoji i u slučaju da je:
1) ukupan godišnji prihod svih učesnika u koncentraciji ostvaren na svetskom tržištu u prethodnoj obračunskoj godini veći od 100 miliona evra, s tim što najmanje jedan učesnik u koncentraciji na tržištu Republike Srbije ima prihod veći od deset miliona evra;
2) ukupan godišnji prihod najmanje dva učesnika u koncentraciji ostvaren na tržištu Republike Srbije veći od 20 miliona evra u prethodnoj obračunskoj godini, s tim što najmanje dva učesnika u koncentraciji na tržištu Republike Srbije imaju prihod veći od po milion evra u istom periodu.
Pri računanju godišnjeg ukupnog prihoda iz stava 1. ovog člana neće se računati prihod koji ti učesnici na tržištu ostvare u međusobnoj razmeni.
Prijava koncentracije
Prijava koncentracije (notifikacija) podnosi se Komisiji u roku od 15 dana od dana izvršenja prve od sledećih radnji:
1) zaključenja sporazuma ili ugovora;
2) objavljivanja javnog poziva, odnosno ponude ili zatvaranja javne ponude;
3) sticanja kontrole.
Prijava se može podneti i kada učesnici na tržištu pokažu ozbiljnu nameru za zaključenje ugovora, potpisivanjem pisma o nameri, objavljivanjem namere da učine ponudu ili na drugi način.
Kada kontrolu nad celim ili nad delovima jednog ili više učesnika na tržištu stiče drugi učesnik na tržištu, prijavu podnosi učesnik na tržištu koji stiče kontrolu, a u slučaju zajedničkog ulaganja, prijavu podnose svi učesnici na tržištu zajedno.
Učesnici u koncentraciji dužni su da prekinu sprovođenje koncentracije do donošenja rešenja Komisije.
Imajući u vidu navedeno jasno je da je prodaja firme bilo da se ona vrši kroz prodaju udela ili imovine kompleksan i vremenski zahtevan proces koji zahteva angažovanje ne samo pravnih već i finansijskih konsultanata kako bi se predmetna transakcija realizovala na očekivan način i u interesu obe strane.
Ukoliko Vam je potreban savet i pomoć radi kupovine odnosno prodaje firme u Srbiji možete nas kontaktirati putem naše kontakt forme.
Ovaj članak je isključivo informativne prirode i ne predstavlja pravni savet. Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije u vezi sa predmetnom temom, budite slobodni da nas kontaktirate putem imejla office@ncrlawyers.com ili putem telefona +381677049551.
